Čedomir Vukotić

Serbian Holocaust

Čedomir Vukotić , May 23, 2011, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Trancript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku:

Deo1.

Ja sam Čedomir Vukotić od oca Miloša Vukotića i majke Milke, rodjene Milinković. Rodjen sam 1931, 06. januara. Završio sam tri razreda škole. Otac mi je bio imućan, imali smo sve i evo na kraju šta sam doživeo.
- Kako se zvalo selo u kome ste živeli?
Drljače. Porodica mi je bila bogata, imali smo najbolju kuću, puno stoke, 5-6 konja, svega smo imali. Ja sam čuvao stoku od kada sam prohodao. Tamo se moralo raditi Nije to kao danas. Danas deca ne rade ništa.
- Kakav je taj predeo?
Brdovit. Tu prolazi pruga Beograd-Zagreb. Ja upravo uz tu prugu još imam 5 jutara zemlje Odatle se zemljište penje uz brdo a na brdu je selo. Tu su bili škola i crkva ali je sve to srušeno kada su ustaše došle na vlast.
- Da li je to bilo pretežno srpsko selo?
Srpsko, samo je jedna kuća bila katolička i oni su bili povezani sa ustašama tako da su potkazivali ljude.
- Koliko ste imali godina kada je počeo rat?
11 godina.
- Kada ste postali svesni da je počeo rat, kako ste to saznali, od koga?
Moj otac i ja smo parali kukuruz. na konju i sa plugom. Ja sam vodio konja. Odmah tu je bio jedan Hrvat, čovek koji je nekada bio vaktar . Održavao je prugu. Došao je do nas, noseći novine. Ja sam zaustavio konja i slušao. Rekao je mom ocu:"Miloše, vidi šta piše Mile Budak da Srbe sve treba počistiti železnom metlom. Te kukuruze ti sigurno nećeš brati." Bio je dobar i pošten taj Hrvat. I posle rata smo bili u dobrim odnosima sa njim
- Da li ste vec odmah po početku rata osetili te promene ili ...?
Moj otac je prešao na mamino imanje. Mama nije imala nikoga, bila je sama sa babom. Moj deda je, kada je oženio babu i stvorio to dete, moju majku, otišao za Ameriku. Nikada se nije vratio. Jedino kada se mama udala poslao je u miraz neke dukate. Tako je to bilo. Moj pokojni otac, svi su sada pokojni, dao je te dukate svom bratu da kupi brodsku kartu i da ide u Ameriku pa da može da im pomaže. A taj moj stric imao je ženu i ćerku, majku i oca. Ostavio ih je i otišao. U Americi je postao bogat, Bizmark su ga zvali, imao je fabriku. Nikada se nije javio niti im je pomogao. Oženio se tamo, a moj otac je ostao i bez miraza i bez brata.

- I preselio se na imanje Vaše majke. Kada ste prvi put videli ustaše?
Video sam ih odmah 1941, čim je Hitler došao.
- Odakle su došli?
Čim se predje preko pruge oni su tu bili. Naše selo sa ove strane a njihovo sa druge strane pruge. Sve su tu Hrvati.
- Da li su ulazili u Vaše selo, da li su Vam pretili?
Kako ne! Najpre su odveli učitelja i popa i ubili ih.
- Da li ste Vi to videli ili čuli?
I čuo sam i video. Nisu oni njih tu ubili, oni su ih odveli u Koprivnicu kraj Zagreba, tu su ih odvojili u logor. Tu mi je i tetak, tetkin muž odveden i isto ubijen tamo. I tako redom... Najpre su odveli ove školovane, učitelja i popa, da ne bi poveli ljude [protiv ustaša], pa kad su se njih rešili onda su samo nas iz te četiri kuće iz sela [odveli].

- Kako je izgledalo kada su došli po Vas?
Došli su u pola noći. Mi smo tog dana sahranili moga dedu i vratili se sa sahrane. Došla je moja tetka iz jednog sela koje se zove Blinjski kut da prespava kod nas.To je bilo na Petrovdan. Moj deda se zvao Petar i na Petrovdan je sahranjen.
- To je 12. jul?
Da. Kad smo sahranjivali dedu tu su bili prisutni i dvojica ustaša. Bilo je tu puno naroda, trideset, četrdeset ljudi i više, celo selo. Ustaše su nam rekle da nikuda ne idemo te noći od kuće. Tetka je te noći došla da spava kod nas. 1938. napravili smo novu kuću na sprat, takve kuće nije bilo do Zagreba, kakva je bila. Bilo je oko pola noći. Svi smo spavali. Ustaše su opkolile kucu. Bilo ih je trideset do četrdeset, to su kola do kola bila, cela kolona. Lupali su na vrata i tražili oca. Mi smo mislili da su došli po oca da ga ubiju. Nismo znali da će nas odvesti u logor.
Moja baba, mamina mama, koja je posle umrla u Belosavcima, podbočila je vrata. Oni lupaju, guraju, a ona govori kako otac nije kod kuće, da je otišao u mlin da melje. Ispod kuće je bio potok, jedna rečica i tu su bile vodenice. Mi smo poznavali sve te Hrvate i oni su znali nas. Na našem imanju je bio mlin i ustaša je otišao do mlina i našao čoveka koji je mleo. Ovaj je kazao da nije očev red da melje i da otac nije dolazio. Kad se ustaša vratio bajonetom je proboo vrata i moju babu udario kundakom. Baba je pala. Tukli su je. Mi svi stojimo, drhtimo. "Pakujte, se , pakujte i ponesite nešto sa sobom".  Mi ne znamo ni šta treba da uzmemo. Mama je uzela malo pokrivača. Para nismo imali jer je moj otac čim bi imao neke pare ulagao u stoku i u nešto drugo, nije imao novca kod sebe. Mama je te prnje uvezala u neki čarsav i nas su strpali u ta njihova kola.
- Kakva su to kola bila?
Drvena, obična konjska kola.
- Je li bilo tu još naroda kada ste izašli iz kuće?
Nikog nije bilo sem tih ustaša.
- Samo su vas poveli?
Izmedju nas [i Martinovića] su bile četiri male kućice gde su živeli neki naseljenici koje je moj pradeda pustio na zemlju. Odmah tu je bio komšija Martinović, i njega su odveli, i malo dole od škole neki Krčmarevići. Te tri kuće [i naša].
- Gde vas vode usred noći?
Vode nas u Sunju u školu i u toj školi smo bili osam dana.
- Tu su bile samo te tri porodice?
Ne, bilo je tu ljudi iz drugih sela, iz Četvrtkovca, Radnje Luke, Petrinjaca...Oni drugi koji su bili bliže Petrinji, oni nisu ni dolazili u Sunju, oni su odmah odvedeni u Petrinju. Škola je bila puna ljudi. Bili su tu i Hrvati koji su poznavali mog oca. Moj otac je radio i u Opštini pa su ga tako poznavali. Rekli su mu":Miloše, mi bi tebe i mogli pustiti ali možda ti je bolje ovako, možda ćeš otići za Srbiju.Možda je to bolje nego da ostaneš ovde. Šta ćeš tu, tu ce biti zla". Tako je i bilo.
- Da li ste u školi imali vode i hrane, da li ste mogli da izadjete u dvorište?
U školsko dvoriste se moglo izaći. Naši seljaci su nam donosili da jedemo.Mogli su da nas posete. Neki su nam donosili i kasnije hranu u Petrinju.

Deo 2.

Odatle su nas posle strpali u kamione i odvezli u Petrinju.
- Gde u Petrinju?
U štaparu. To je jedna velika hala na sprat gde su se sušili štapovi. Nekada su se sekli debeli pitomi kestenovi za kišobrane.Nekada se to koristilo za kišobrane, nije bilo plastike. Prostorija je bila dugacka oko 20 metara i slama je bila postavljena na podu na oba kraja. Tu smo ležali jedno do drugoga. Iz cele opštine Petrinja. Noću su ustaše pucale rafalno iz mitraljeza ne bi li se mi uzbunili pa da nas pobiju.Dolazili bi usred noći sa baterijskom lampom. Nije tu bilo svetla. Ni reč niko nije smeo da pisne. Nadju ko im treba, kucnu ga nogom, pokažu prstom: "Diži se. Ideš na saslušanje". Taj se vise ne vraća. Niko se nije vratio sa saslušanja.Ubiju ga.
- Da li ste kasnije saznali da su ubijeni?
Ma odmah smo mi znali čim ga nema da su ga ubili.
- Da li su ljudi slutili šta će biti sa njima?
Ništa mi nismo znali dok nismo prešli na Senjak
- Koliko ste dugo bili u Petrinji?
Mesec dana.Odatle su nas strpali u stočne vagone
-Koliko je tu otprilike bilo ljudi?
Bilo je sigurno blizu hiljadu.Nije bio jedan vagon, vec cela kompozicija.
- Jeste li imali vode, hrane?
Ništa. Pravo odatle smo otišli u Slavonsku Požegu
- Sećate li se koliko ste putovali?
Celi dan. Utovarili su nas u Sisku.
- Bilo je leto, vrucina. Kako je bilo u tim vagonima?
Nikako. Nije bilo vazduha. Bilo je tu i staraca i mladih i dece.Nužda se vršila u samom vagonu. Kada smo stigli u Slavonsku Požegu, prenoćili smo na jednoj ledini. Svi mi iz te kompozicije smo bili tu.
- Je li to bilo ogradjeno?
Nije. Ustaše su nas opkolile i nismo imali kud. Ja sam dobio temperaturu i sav sam se tresao. Kad je svanulo, svi smo išli na pregled. Na jednoj strani su bili muškarci, na drugoj žene. Tu odmah su bili hangari, u kojima je nekada bila vojska, koliko je meni poznato. Ko god je kod sebe imao nešto vredno, oduzeto mu je. Čak sam čuo da su ženama gledali da nisu sakrile kakvo zlato dole medju nogama. Moj otac nije imao para. Bio je tu jedan mesar sa ženom, nisu imali dece, a moj otac ih je poznavao. Taj čovek je imao puno para. Imali smo zemljani krčag za vodu i moj otac je sve te pare nabio u krčag i preko sipao vodu.Kada smo ulazili u zgradu pita on ustašu":Da li mogu ovu vodu da ostavim ovde, da je ne unosim unutra, nosim je radi dece". Ustaša mu je rekao nek je ostavi, tako da je otac, pošto su ga pregledali, poneo taj krčag. Onda su nas ubacili u te hangare. Isto je bila slama na podu. Zidovi su bili krvavi. Već je tu pre nas bilo naroda. Ti hangari su izgleda bili za tenkove. Krov je bio okrugao, bez tavana. Velike, dugačke hale. Kada smo prvu noć proveli na ledini, u polju, imali smo nešto malo pokrivača. Kako smo bili zbunjeni, mama od kuće nije ni uzela šta je trebalo, mislili smo da će nas ubiti. Nismo ni znali šta će nam trebati. Tako sam se ja prehladio, dobio groznicu i sav drhtao. Jedan me je ustaša odveo odmah preko druma u jednu zgradu, kao bolnicu, i tu sam ležao.Skinuli su mi kaputić koji sam imao na sebi a ja sam u džepu od kaputica imao jedno drveno zvonce. Kako sam bio dete, voleo sam to zvonce..Ustaša koji je otišao da vrati moj kaput ocu i majci, uzeo je to zvonce.
U tim hangarima, kao što sam rekao, neko je već bio pre nas. Zidovi su bili krvavi a slama je vec bila prostrta i tu su nas poredjali da spavamo. Bio je tu jedan dečak u ustaškom odelu. Možda je imao sedam ili osam godina. Taj mali je šetao sa ustašama i njega niko nije smeo da pogleda. Ako on pruži prst ka tebi, odmah te vode i više se ne vraćaš.
Tu u Slavonskoj Požegi smo bili nekih mesec dana. Pruga u Slavonskoj Požegi je u ravnici, a hangari u kojima smo mi bili su na brdu. Nas su iz stocnih vagona terali peške uz brdo gore do tih hangara.
- Ako bi neko pao, da li su ga udarali, kako su se ponašali?
Nisi smeo da padneš. Mi smo jedan drugoga vukli ili nosili ako neko nije mogao da hoda, Pomagali smo jedni drugima. Tako smo isto sišli dole iz tih hangara do stočnih vagona. Odatle smo otišli pravo za Zemun.

- Dolazite na granicu?
Da.
- Sećate li se koliko ste putovali?
Dva dana. Tri-četiri sata smo stajali u Zemunu, sve vreme u zatvorenim vagonima. Nedić je pristao da nas primi. Valjda su se oni tako dogovorili da na naša imanja pošalju toliko Hrvata katolika.
- I tako ste prešli u Srbiju?
Prešli smo u Srbiju, na Senjak. Tu su nam naši Srbi železničari otvorili vagone pa smo došli do vazduha. Tu su nam delili čaj. Odatle smo došli u Mladenovac. Odatle za Arandjelovac. Preko Kovačevca prolazi uska pruga tako da su nas prebacili u druge vagone, isto stočne, ali nisu bili plombirani. Kada smo dosli u Arandjelovac, neki su tu ostali a drugi su otišli gde je ko hteo.
- Da li ste osetili olakšanje kada ste došli u Srbiju? Kako ste se osećali?
Ljudi su na Senjaku počeli da pevaju. Neko plače, neko peva. Evo, ja bih i sada mogao zaplakati.
Kada smo stigli u Arandjelovac, za nama su poslali i vagon suve slanine. Došli su seljaci sa kolima, kravama i konjima i odveli nas u Topolu. Tu su nam delili tu slaninu. Onda su opet ti seljaci razvozili ljude. Neki su otišli u Žabare, neki u Natalince, neki u Maskar, svud su išli.
- Seljaci su uzimali ljude kao ispomoć za svoja imanja i kuće?
Da. Moj otac je odlučio da ide bliže Beogradu. Tamo je bio majčin stric. Tako smo došli u Belosavce.
- Znaci vi ste sami izabrali kuda ćete da idete?
Da. Jos je porodica bilo, nismo mi bili sami. Iz tih susednih sela bilo je puno ljudi. U Belosavcima, u Jelencu, u Sovljaku, u Jagnjilu, svuda su se rasuli po tim selima
- Da li su sa Vama bile i porodice koje su zajedno sa Vama proterane iz Vašeg sela?
Ne..Samo su Krčmarevici ostali u Žabarima, u jednoj školi i tu su bili sve vreme.

Deo 3.

A mi smo došli za Belosavce.
- Otac, majka i Vi?
I brat i sestra.
- Kako ste tu živeli i gde?
Bili smo u školi. Seljaci iz Belosavaca su nam donosili neko sira, neko mleka i onda su birali koga će uzeti. Moga oca i majku su uzeli jedni ali je to bila velika familija. Tri oženjena brata, svi imaju decu. Svekrva, deda i pradeda. Brat mi je bio mali, jos nije išao u školu. Držali su ih do Svetog Jovana i na Svetog Jovana isterali.
- Zašto su ih isterali? Zato što je bilo puno čeljadi u kući?
Ma, ne trebaš im, nemaju posla. Ali jedan komšija ih je primio. Dole je bilo dve prostorije, kao podrum, držali su tu vino i sve. A gore je bio kao neki čardak, samo jedna četiri sa četiri metra sobica. Tu su bila tri kreveta - baba, mati i otac su tu živeli. A sestru je uzeo taj moj deda što je bio krojač da bude kod njega i da izuči zanat.
- U Beogradu?
Da. Da izuči zanat. Tako je i bilo.
- A šta je sa Vama bilo?
Mene uzme jedna gazdarica, sin joj je bio zarobljen. Bio je u ropstvu. Uzela me i držala do zime i onda me kao više ne treba. Tada me posalje nekim rodjacima u selo Kopljare. Tu je isto jedna zžena bila, udovica, imala je dve ćerke. Istera mene ta moja Kosana Ratković i preda me tu gore u to selo Kopljare prema Arandjelovcu. U hladnoj sobi sam spavao, dobio taj guber da se pokrijem, a opanke... znate kakvi su srbijanski opanci sa nosem. Ozgo oputa, a ozdo pocepan. Pocepane sam ja dobio . Sneg. Gazdarica me diže u četiri sata u jutro, zimsko doba, da idem da timarim krave. Ja se prehladio. Svaku noć se upišam. Sve smrdi. Šta cu.Onda dodje otac. Išao je za Beograd i našao negde cipele, doneo ih meni i vratio me nazad.

Bio sam ja tu celu zimu. Ta gazdarica je na kraju pruge sa uskim kolosekom imala zemlju i tu je sejala sačmu za krave. Ja sam te krave, imala ih je tri, morao da gonim jedno dva kilometra do tamo.
- Šta je to sačma?
Kukuruz, gusti kukuruz koji se kosi pa se tim hrane krave. Tamo krave zavežem i moram i da kosim i da ih nahranim , a uveče ih gonim kući.
- Pomenuli ste kakav je jorgan bio, ali nismo to snimili. Kažite.
Taj jorgan kojim sam se pokrivao bio je debeo, predja je osnov, a vuna debela, pa protkano. A buva milion. Sav sam bio šaren. To je bilo ratno vreme. Ja čuvam stoku a one mi po strnjiki skaču po nogama.
- Gde ste posle išli?
Odatle, kad mi je otac doneo te cipele iz Beograda, otišao sam nazad u selo Belosavce kod jednih - devetnaest njih u kući, ja dvadeseti. Žena ima dvoje dece. Tu su pradeda i prababa i svekar i svekrva i dve snaje i deca. Sada ću ja spavati sa Milunom u krevetu. On je bio mladji godinu dana od mene. Sada ću ja biti sa njim i čuvati stoku.
- Kako se ta porodica prezivala?
Ratković. Čim sam pređao u toplu kuću i obuo se, odmah sam prestao sa onim upišavanjem.
- Ozdravili ste?
Da. Proleće je bilo, negde posle Vaskrsa, čuvamo mi stoku. Ima tu dugački voćnjak i on kaže:"Hajde da se igramo kamena sa ramena, da bacamo". Baci on pa gore trči da vidi dokle ću ja odbaciti. Ja bacim, ono njemu palo na nogu. On krene da jauče. Rekoh - sad sam gotov. I ja, šta cu, utečem na košaru. To je štala, samo slamom pokrivena, oni je zovu košara. Ja se zavučem gore. Ne smem sad ići ni ocu, ni nigde, tući će me, ubiće me sto sam ga udario. Nisam ja hteo, ali je tako ispalo. Smrklo se, grmi, seva, traži mene otac. Čujem ja njih, ali ne smem da se javim. Kad se smrklo, ja sidjem sa te košare i predjem kod oca i mame. I baba mi je tu bila, i mladji brat.
- Znači niste se više vratili u tu kuću?
Ne. Onda me otac da kod nekog komšije, Ratković Jevrema - Ješe. Tu su bili otac i majka, sin i snaja i imali su dve ćerke. Tu mi nije bilo loše. Lepo su se hranili. A tamo gde ih je devetnaest bilo, tu se kačamak skuva, drvena je zdelica bila i drvene su kašike bile, i svako dobije kačamaka jednu kvrgu, a na sred te sofre rasol. To je bilo jelo.
A tu posle, kod Jevrema, valjda se otac pogodio da njemu [ocu] da nesto žita zato sto ja tu služim.
Tu su bile uske njive a ja trčim kao zrno. Goniš konje, krave, svinje I ovce.  Uvek moraš da kružiš oko toga.

- To su, znači, bili bogatiji domaćini?

Bogatiji.
Zima, sneg, [izmedju] četrdeset treće i četvrte, sneg do pojasa a ja moram goniti ovce na Božic. Oni božicuju a ja čuvam ovce. Gonim ih u čair, dva kilometra , tri daleko od kuća, a one jedu vrzinu, živicu.  Mi kažemo živica, oni vrzina.  Jedu, a ja s’ noge na nogu, s’ noge na nogu, tako poskakujem. Ali sam tada spavao kod oca I matere.

- Kod njih ste radili, a kod roditelja ste spavali?

Da.

- Pa, jeste li proslavili Božic sa roditeljima?

Ma, da.  Slab je to bio Božić.

Tako smo tu bili.  Naposletku, taj gazda Jevrem nije hteo vise da plaća i mene otac vrati nazad .Pošto je bio kupio jednu ovcu, zapatili smo tri ovce.  Onda sam ja od toga gazde kod koga su stanovali moji, toga Negovana Živanovića, čuvao njegove ovce I stoku i te moje.  Taj Negovan nije imao dece ali je imao brata koji je bio u ropstvu, a taj je imao dvoje dece. Negovan Živanović je bio pijanac, kod koga je bio moj otac, gde je taj čardak gde smo stanovali.  Pijanci su dobri ljudi. Duševni.  Dao je on mome ocu da poseje sebi žita, blizu jednog jutra. Dodju  komšije I seljaci kao na mobu  sa kravama da uzoru .  Sve to uzoru i otac tu poseje žito. Tako smo te godine dobili pet hiljada kila žita sa te njive.

- To je vec 1944?

Da, ’44. To žito dovezli  kada smo se vratili kući. Imali smo za i seme i da jedemo.  Tako smo preživeli.
Kada me otac vratio iz Kopljara, onda me je prvo dao u Dom. Osnovao se Dom odmah tu…

- U Beogradu?

U Beogradu, na Pašinom brdu.. Bio sam tu u Domu i počeo da učim, mesec dana samo, da učim zanat za sajdžiju i zlatara.  Tu kod Slavije, od Kralja Milana prema Terazijama ulica, tu sam bio. Imao sam tu moju tetku koja je živela u Krunskoj.  Imali smo drvene djonove, a gore koža.  Takvu smo imali obuću , sva ta deca.  Ideš asfaltom I lupaš kao konj.  I bi bombardovanje…

- Saveznicko bombardovanje?

Da, Englezi tukli, kao tukli Švabe.  Tu naroda… Idemo ulicom a ja [kad smo se selili iz Doma] video mrtve i svakakve, raznela ih bomba, srušene zgrade I kuće.  Nas su odmah , taj naš celi Dom, u Mokri Lug iselili.

- Gde ste Vi bili tokom samog bombardovanja?  Na ulici, na zanatu?

U Domu smo bili, ali kada se smirilo...  ne znam, valjda su mislili da ce biti jos bombardovano pa su  nas iselili u Mokri Lug.

Deo 4.

Bili smo u Mokrom Lugu a onda je došao otac po mene i vratio me nazad.

- I došao je kraj rata. Šta je onda bilo? Jeste li ostali ovde ili ste se vratili kući?

Vratili smo se kući.  Samo je sestra ostala  pošto je tu učila zanat.

- Kako ste se vraćali? Kako je izgledao taj povratak?

Isto su bili ti štale vagoni. Preko Siska za Zagreb pruga je bila potrgana jer su tu bili partizani. Napadali  su prugu, minirali, dizali u vazduh I svašta je tu bilo pa nije mogao voz tu da ide nego je išao okolo gde su bili Hrvati  I ustaše.  Išao je na Banovu  jarugu, pa Dugo selo, pa se vraća u Zagreb a onda prema Sisku.

- To je bilo dugo putovanje?

Dugo, da.  Onda smo od Zagreba došli tu do stanice Lekenik.  Nismo ni došli u Sisak. Tu su nas istrpali. Moja strina je čula da dolazimo i došla  je sa konjima I kolima,

Kada smo se vratili videli  smo se sa našim komšijama, kumovima i rodbinom.  Moja nova kuća je bila zapaljena do pola.  Ovi naši, kada su se vratili iz šume gde su bežali  kada je naišla ofanziva i ustaše, ugase je.  Tako je ostao gornji deo, pola kuće. To je bilo na oblik planjka [drvene daske] srezano, a dole je bila cigla, zid. Kod nas to dole zovemo podrum, a ovde [u Srbiji] podrum je deo [kuće] ispod zemlje.

- To su ustaše bile zapalile?

Ustaše zapalile i oni [seljani] su ugasili . Posle kada su ih [ustaše] opet isterale, ustaše dodju i razvale sve kod naše škole i crkve. To je bilo na brdu, vidik svud okolo Tu su pravili bunkere. Iskopali rupu, napravili sobe dole, išlo se kroz tranšeje.

- Narod je tada bežao u šumu?

Da,a oni [ustaše] su tu čekali partizane.
Kada smo se vratili ostala je drvena zgradica  od mog pradede kada se odelio - kao ovde u Srbiji što su vajati. Kad se odeliš i oženiš to dobiješ. Bila je  ta zgradica tri metara široka a sedam dugacčka. Bila je kuhinjica, jedno dva-tri metara sobe i jedno dva-tri metara te kuhinjice. Tu iza nje je pala granata I srušila krov.  Preživela  je rat i eno je tamo i sada živa ta kućica.

Kada su se one porodice vratile iz šume – nigde ništa.  Vratili su se na Djurdjevdan nazad iz tih šuma. Skupe se i dignu krov i pokriju tu moju kućicu.  Sedam familija je u njoj bilo. Mali hodničić i tu porodica spava u tom hodničiću. Kuće niko nije imao. Ili malo dasaka pokriju [nečim] i tu spavaju.

- Znači, sve je bilo spaljeno?

Sve spaljeno, ništa nije bilo. Nigde kuće nije bilo.
Naš otac je prepoznao tu našu planjku jer je bila crveno ofarbana. I hteo je....  Ali pošto su na vlast došli komunisti, a to je došla beda na vlast, uvek su bili protiv onih koji su bolje živeli. Ne daju nam tu našu sobu, planjku, to gore pola kuće . Ne daju nam, kažu :”To ćemo dati drugoj sirotinji da tu živi, a ti napravi krov na  taj podrum i eto ti kuća”. Tako je i bilo. Tu smo napravili kuću. Tu sam se u njoj i oženio.

- Kada ste se vratili u selo posle rata da li je bilo ljudi koji se više nikada nisu vratili? Da li je stanovništvo prepolovljeno ili je većina uspela u nekom zbegu da se spasi?

Vecinom su se vratili svi iz šuma.

- A  ona hrvatska porodica?

Ta hrvatska porodica… Partizani su uhvatili tog , zvao se Marko Conjer. Samo mu je ostala  sestra.  Njega su partizani uhvatili , odveli i ubili.

- On je bio ustaša?

Ustaša, da.
Iz one četiri kućice izmedju mene i tih Martinovića, oni su svi oterani. Jedan se tu priženio.  Tu je bilo četiri familije, ali u tesnome.  To ih je moj pradeda pustio na neki ćošak zemlje da naprave tu kućice.  Taj jedan je bio seoski starešina.  Bio je sa ustašama povezan i potkazivao je naše Srbe.
- On je bio Srbin?

Srbin, ali je za njih radio..  Pohvataju njih sve i u Jasenovac. Sve ih tamo poubijaju.

- U Jasenovcu je i on završio?

I on i sve te četiri familije su završile u Jasenovcu.
Kako ste živeli posle rata u Vašem selu za vreme Jugoslavije?
Živeli smo tako da nismo imali ništa, pa  nam je moja strina dala jednu kravu - ona je iz te šume doterala i prehranila tri krave – tako da smo počeli sa tom kravom. Nismo imali konja, nismo imali sa čim raditi.  Onda u tim hrvatskim selima nadjemo jednog našeg konja.  Drugog smo jedva kupili.  Sa tim smo počeli da oremo I sejemo. Medutim, bile su i obaveze velike pa moraš raditi svasta. Uhranimo dve svinje da sebi zakoljemo, oni dodju , moraš predati obavezu.

- Ko dodje?

Komunisti.
Nova vlast?
Nova vlast.  Titina vlast.  Moj otac je morao kupiti kravu.  Udruži se pet ljudi i kupe kravu da predaju  govedinu.  Morala se davati govedina.  Ne znam za koga je bilo, za vojsku sve.  Mi nemamo ništa, imamo tu jednu kravu ali moraš kupiti da bi predao tamo gde imaš tu obavezu.  Radili smo tu našu zemlju. Posle hoce da oduzmu, puno zemlje imamo.  Trideset jutara zemlje imamo, ali je pola, petnaest jutara, bilo šume a petnaest obradive zemlje. Ja imam tri jutra livade ovde pored Save . Moj otac je zemlju obradio. Jedan iz Sunje je vodio te knjige iz gruntovnice, te vlasničke liste. Pošto su oduzimali zemlju, moj otac se prepao pa prepisao dva jutara zemlje na nekoga ko i ne postoji. Sada i kada bih prodavao ne mogu jer nisam vlasnik te zemlje. Ona se katastarski vodi na mene, ali nije u gruntovnici. Kad se sve to završilo otac i majka su umrli. Ja sam se bio oženio, dobio sam tri ćerke. Tada sam srušio taj podrum, to je bila ta stara kuca, i napravio sam novu kuću na sprat. Deset metara sa jedanaest kuća na sprat. I fasada i parket I francuski ležaj, sve je to namešteno.

Traktor I sve priključke sam imao.Prvi sam imao traktor kada se nije mogao kupiti traktor, pa smo od neke Bosanske poljoprivredne zadruge kupili prvi Ferguson englezer, bio je sive boje.  Prvi sam kupio kosilicu, pa prvi onu “Panoniju” što zgrće seno, tanjiraču, sve sam imao.  Onda je prošla struja, pa prošao asfalt, pa voda,.  Imao sam ja vodu iz bunara u dvorištu, pravi izvor.

- Onda je došlo do raspada Jugoslavije.  Da li ste očekivali da ponovo može da se ponovi ono što se desilo onog prošlog rata?

Nikada to nismo pomislili.

- I šta je onda bilo?  Vi ste ponovo otišli u izbeglištvo.  Kako je to bilo?

Ja sam već bio u godinama pa su me ostavili da budem seoska straža pošto su svi ovi mladji ljudi bili na položaju. Nama starijim ljudam dali su karabine i oružje da čuvamo selo jer mogu ustaše doći i poklati pola naroda. Tako smo mi svaku noć bili na straži.

- Koje je to godine bilo?

Sve do kraja [1995.], pet godina smo tako radili.. I bi taj dan kada će nas isterati.

- Hrvati? Hrvatska vojska?

Da. Oni su nas granatirali svaki dan, ali nisu mogli baciti u selo nego su prebacivali u šume. Ja nisam morao da sečem drva - grab presečen po pola, granata ga samo ruši. Posle su išli sa UNPROFOR-om, snimili su položaj, pa su taj dan kada će nas isterati bacali u dvorište svakome granate.

- Je li poginuo neko?

Ljudi [muškarci] su bili na položajima.  Moja rodjaka od stričevića, ona jadna… Ja čuvam krave, medji nam se zemlja, ja razgovaram sa njih dve jetrve. Gonim krave kući a gore [uz brdo] jedna iz sela pita da dodjem da prascima isečem zube.  Rekoh: ”Doći ću ja sada”. Okrenuh se kad ono dole samo zapraši granata, pade i sruši sav krov od štale, samo se prašina digla. Ta ista zena [rodjaka] što je pričala sa mnom, gonila je dve krave da napoji.  Ubi [granata] obe te dve krave i nju na bunaru, na vodi.

Deo 5.

Te granate su onda krenule da nam padaju po dvorištu.  Ja izašao napolje, Bilo je malo šljiva  i da ih operem , kad ona zviznu kraj mene i udari u grančicu mog oraha.  Baba u  štali, ja vičem: ”Beži odatle, beži!”. Predje [granata] preko oraha i pade tamo preko na njivu, eksplodira i napravi krater ko ova soba.  A dole mom sinovcu pala pred garažu i razbije mu traktor i kiler i svašta  oko kuće. Tog dana smo utekli u Paukovo, jedno selo koje je dalje.  Kada smo se posle vratili kući sa jednom komšinicom, ja kažem ženi:”Ajde, ispeci jednu projaru”. Znate šta je projara- od kukuruznog brašna, samo što mi stavimo  puno vrhnja i jaja da bude lepa. Žena ispekla i došla ta komšinica. Posle legnemo da spavamo. Mi spavamo kad odjednom viču: ”Čedo, Čedo!”.  Idu sa položaja. Sav narod je utekao, samo smo ja i žena ostali u selu.

- Te noći su utekli?

Da. Vele: ”Čedo, diži se. Knin je pao.  Mi smo napustili položaje. Beži!  Idemo tamo prema Bosni, prema Kostajnici”. Ja ustanem, nema svetla, granatirali su trafo stanicu.  Ja u traktor, a žena i komšinica u prikolicu. Sada idemo u to selo gore dalje, pa popreko. Kad smo došli tamo gore, ide jedan moj sinovac i pita:”Čedo, imaš li goriva?” .Pošto nismo imali goriva, on mi donese deset litara goriva i ulije mi u rezervoar. Tako smo krenuli za Paukovo, pa do Svinjca,  pa popreko za Veliko  Krčevo.

- To su sela?

Da.  Selo Paukova, pa selo Svinjce, od njega ima dvanaest kilometara, pa Veliko Krčevo. Samo sada  idemo sa druge strane, odozgore, a ne odozdole kako smo do tada išli. Sada će oni [Srbi] preko nekih šuma da izbiju popreko na ovu cestu Petrinja – Kostajnica da se vojska tamo sastavi, da ih tamo dočekaju.

- Je li bila sa vama vojska?

Bila je naša vojska, krajinska vojska.

- Je li to bila velika kolona izbeglica?

Ma bežao je kako je ko znao. Kada smo došli tu da se ide popreko, preko šuma, ja nisam išao tuda. Oni se [idući] preko šuma zaglavili, vukli jedan drugoga, nigde sela. Ja znam da neće ustaše još, ustaše će oko devet sati, kada se razdani da mogu da vide. Boje se mina i svega. Ja pravo kroz sva ta hrvatska sela - Grabostana , Majura... i eto mene na benzinskoj stanici u Kostajnici.  Tu se formirala kolona, prikolica do prikolice. Idem sada gore prema Bosanskom Novom a odozgore vozila opet idu od Dvora na Uni. Ne mogu proći kolika je kolona tamo, ne može se doći na red.

- Sve Srbi izbeglice?

Sve Srbi.  Njih su tukli iz aviona otuda kada su bežali.  Meni je Kostajnica blizu, dvanaest kilometara,pa smo lako i utekli, ali oni su gore daleko.  Kada smo došli u Bosanski Novi ,odatle smo otišli za Kozarac.  Tu su bili muslimani pa su ih odatle isterali valjda ti naši Srbi, borci. Odatle ide kolona, a moje komšije su došle da me vode dalje. Oni su se bojali da ce ih mobilisati naša krajinska vojska i beže za Beograd. Ja sam rekao:” Ne mogu ovu noć voziti dalje.”. Ta moja komšinica je imala ujaka tu u jednom mestu.  Tu smo kod njega noćili ja i žena.  Ja u prikolici, žena u kući. A imao sam kod sebe i tu pusku, karabin . Kada smo se ujutro digli, krenuo sam dalje.  I tako smo stigli [ u Srbiju].

Mislio sam da idem kod sestre u Beograd, ali našao me je sestrić koji je tu od Uba . Tetka od njegove žene je bila umrla i ostala je prazna kuća. Tako smo bili tamo, pa onda dodje moja najstarija ćerka koja je bila u Somboru. A ta kućica jadna, slaba, napukla, cvrčci cvrće, miševi proviruju, nema ni peći.

- Koliko ste dugo bili u Somboru?

Na Ubu smo bili  samo deset dana, a onda je došla moja ćerka. Našla nam je  tamo vikendicu pa smo otišli u Sombor. Tu smo jedanaest godina proživeli ja i žena. Ja odem u Hrvatsku da prodam kuću da bi ovde napravili nešto da budemo bliže deci. .
Nismo mislili da se vratimo, jer oni ne daju da se vratiš, odmah su naselili Hrvate u našu kuću.

- Da li znate kako se zove taj Hrvat koji živi u Vašoj kući?

Znam. Krakić Ante.
I od tog novca počnete ovde u Zemun polju da gradite kuću?
Da.  Zet mi je javio da se prodaje ovaj plac i tako sam ga kupio.  Zet mi je  zalio temelj.
Žena mi je u ratu, 1993.obolela. Kada smo ovde došli pronadju joj da je dobila šećer. Od sekiracije.  Sekirala se za decu da će poginuti. Kad god nesto čuje, misli da je neko od njenih poginuo. Tako je obolela. Svakih osam dana su je vodili na pregled, pila je lekove…

- Kada Vam je žena umrla?

Umrla je 2006.

- A kada ste Vi došli ovde [u Zemun polje]?

2006, ali u jesen.  Ma, došao sam ja odmah, zet metnuo temelj pa sam dolazio da radim, zidali smo.
- Treći put se u životu kućite?

Da.
- Nemate penziju?

Nemam.

- Kako živite?

Evo vidite kako živim. Svakako.  Pomažu mi komšije ovde, daju mi. Imam i čašicu rakije da popijem, donesu mi.

- Ćerka  Vam pomaže, dolazi svakog dana, brine o Vama…

Donesu mi, tako da živim, ali teško.  Moram da zaradim da platim struju. Ne mogu ni oni. I oni imaju dvoje dece. I oni su izbeglice. Ali, eto, zet radi na železnici. On je otpravnik vozova, radi u Pančevu.

- I Vi sada u ovim godinama uzmete da pokosite travu da zaradite nešto da bi imali za struju i hranu?

Ovom dole [komšiji] sam kopao kanal za kanalizaciju dva dana za tri hiljade dinara da bi imao da platim struju i niđta [ nije platio]. Bojim se, ovo ne plaćam nikako [pokazuje na televizor] a i ne gledam tog vraga ,bole me oči, pa mi smeta.  Gledam samo dnevnik da vidim šta se dešava, drugo ništa.

- Čika Čedomire hvala Vam što ste sa nama podelili ova sećanja.